Posted by Kićenje jelke za Novu godinu jedna je od najpoznatijih tradicija u celom svetu, a njeni počeci vezuju se za severne gradove, Talin u Estoniji i Rigu u Latviji. Oba grada tvrde da su baš oni prvi na svetu okitili jelku. Talin 1441. a Riga 1510. godine.
Još u paganska vremena stabla su smatrana simbolima plodnosti, a na prelazu iz 7. u 8. vek sveštenici su pomoću trouglastog oblika jele tumačili tajnu Svetog Trojstva.
U Evropi prvo okićeno božićno drvce imali Nemci 1570. godine, kojom prilikom su malu jelku ukrašavali jabukama, orasima, perecama i papirnatim cvećem.
Prava jelka ili veštačka?
Iako ekolozi smatraju da je seča božićnih jelki pod znakom pitanja, u stvarnosti i nije baš tako. Dok rastu, ova stabla osiguravaju zaklon mnogim životinjama, posebno pticama, apsorbuju ugljen-dioksid i ispuštaju kiseonik, pa time poboljšavaju kvalitet vazduha.
Međutim, važno je proređivati stabla i zameniti novim sadnicama da bi osigurali kontinuitet proizvodnje i zdravije sadnice.
U ekološkom smislu svakako se ne preporučuje jelka od veštačkih, sintetičkih materijala jer ona nisu biorazgradiva i njihovo odlaganje nakon praznika predstavlja ekološki problem.
Vrste koje se najviše koriste u Evropi za svrhu ukrašavanja domova su: kavkaska jela iz Gruzije (Abies nordmanniana), koloradska jela (Abies concolor), obična jela (Abies alba), obični bor (Pinus sylvestris), Pančićeva omorika (Picea omorika), plemenita jela (Abies procera) i smreka (Picea abies). Jela (Abies) se pokazala najboljom za korištenje zbog lepog mirisa i iglica koje ne otpadaju previše. Iako se smreke dosta koriste u ukrašavanju domova, mana im je brzo opadanje iglica.
Novogodišnje jelke se prodaju i u teglama, da bi se lakše posle praznika posadile, ali je stopa preživljavanja takvih stabala niska.
Naš savet je sigurno jelka sa busenom:
Proizvodni ciklus
Za one koji imaju na umu da krenu u posao sadnje i prodaje jela i smreka – imajte na umu podatak: životni ciklus zimzelenog stabla, od semenke do njegove prodaje, traje između 8 i 12 godina, što znači da će proći mnogo vremena do zarade i vraćanja uloženog novca i truda, što svakako opravdava cenu božićnih stabala.
Samo dobijanje sadnica iz semena traje 3-4 godine, pa proizvođači moraju biti spremni na čekanje. Dalje, svake godine treba saditi nove sadnice da se održi kontinuitet na tržištu.
Budući da su novogodišnjim jelkama prirodna staništa šume, potrebno im je zemljište s velikom količinom polurazgrađene organske materije, što se postiže dodavanjem crnog (kiselog) treseta.
Dobra ideja – „fair trade“ drvce
Malo je poznato da Gruzija poseduje prirodno bogatstvo koje druge zemlje nemaju, a to su prvoklasne jele (na prvom mestu je to kavkaska jela). U Nemačkoj na primer, božićna stabla se odavno sade, uzgajaju i seku u velikim rasadnicima, ali semenke za njih obično dolaze iz daleka – iz Gruzije.
Ponekad preko posrednika Danske, a ponekad direktno.
Ova zemlja je razvila ne tako unosan, koliko humanitaran posao. Otprilike od 2007. se na zapadu prodaju kavkaske jele po načelu „fair trade“.
Za kupca, to nije velika razlika jer po svakom prodatom drvcetu pedesetak centi odlazi u poseban fond. Trgovci stablima naplaćuju nalepnicu kojom se to drvce proglašava „poštenom“ trgovinom i ta suma se uplaćuje na poseban račun. Iz tog fonda se plaćaju socijalni projekti u zemlji porekla semenki iz kojih se jele dobijaju (Gruziji).
Najvažniji su projekti kupovine opreme beračima šišarki (trake, lanci i kaiševi koje im olakšava penjanje po stablima) ili uplata osiguranja. Taj mali iznos mnogo znači za siromašne stanovnike, berače šišarki i drvoseče u oblastima gde se gaje kavksaske jele, visoko u planinama Gruzije, jer su jako slabo plaćeni, godišnja zarada im je oko 2000 evra. Ideja nije loša, sve više građana podržava ovu inicijativu tako da će se možda takva stabaoca jednog dana pojaviti i kod nas.
Proizvodnja jelki u Srbiji
Srbija nema razvijenu proizvodnju jelki i organizovanu prodaju. Razlozi za to su najverovatnije nizak ekonomski standard građana, nepostojanje ekološke svesti, ali i mentalitet je tome kriv.
Koliko ljudi poznajemo koji na pitanje da li su kupili jelku za Novu godinu, odgovoraju:
“Naravno da jesam, onu plastičnu, lakše se posle praznika spakuje na orman”.
Rasadnik „Srbijašuma“ je uglavnom najveći proizvođač jelki u Srbiji, oni rade pošumljavanje zemljišta sadnim materijalom, ali sade zimzeleno drveće i za potrebe novogodišnjih praznika i za potrebe hortikulture. Svi smo već sto puta čuli kako treba kupovati jelke sa busenom.
Ako ne želite busen, može i tako, ali „trebaće vam jedan papir“. Postoji proredna seča četinara u svrhu nege četinarskih šuma, pa je seča starijih stabala dozvoljena, ali samo ako imate papir nadležnih departmana kojim vam dozvoljavaju da sečete.
JKP „Zelenilo Beograd“ se pored svog redovnog posla bavi i proizvodnjom četinara koji se koriste kao „božićne jelke“ i koje idu u prodaju. To su razne vrste smrče ili smreke (Picea sp.), jela (Abies sp.), duglazije (Pseudotsuga sp.). Svaka jelka bi trebalo da na sebi ima proizvodni listić, kao dokaz da je legalno proizvedena i pre prodaje pregledana (neki identifikacijski broj, ime i adresu dobavljača, pečat).
Stručnjaci iz oblasti šumarstva navode da Beograd zbog svog geografskog položaja nije pogodna lokacija za uzgajanje visokih četinara.
Za njihov uzgoj je neophodna dobra obrada zemljišta i obavezna zaštita i nega stabala što je veliki problem. U Srbiji postoji nekoliko proizvođača četinarskog drveća, ali im to nije glavna, već sporedna delatnost. Da bi proizvodnja novogodišnjih jelki postala isplativa za proizvođače, svakako je potrebno njihovo udruživanje uz zajedničke marketinške aktivnosti.
Potrebno je i pronalaženje novih kanala prodaje, sve u cilju postizanja bolje cene i bolje prodaje, jer je reč o specifičnoj proizvodnji koja je veoma duga, a razdoblje prodaje vremenski vrlo kratko.
