Posted by Piše Ana Bojanović, lektor i prevodilac prevodilačke agencije Libra iz Beograda
U elegantnoj galeriji „Artget“ u Kulturnom centru Beograda resko i prohladno, sedmo decembarsko veče ove, 2016. godine zagrejala je dinamična i inspirativna tribina pod nazivom „Književni kanon kao triler“, kao treća u nizu, posle tribina „Ljubav u doba kapitalizma“ i „Religija i/ili sekularizam“, u organizaciji Udružene tribinske akcije (UTA). Domaćini i moderatori večeri bili su Olivera Stošić-Rakić i Dejan Simonović, a o ovoj zanimljivoj i neiscrpnoj temi govorili su uvaženi proučavaoci, stvaraoci i profesori književnosti: Zorica Bečanović-Nikolić, Aleksandar Petrov, Bojan Jović, Dobrivoje Stanojević i Gojko Tešić.
Definicija književnih kanona
Brojne su definicije kanona.
Nijedna od njih ne obuhvata u potpunosti prirodu i smisao kanona, a sve pokušavaju da proniknu u njegovu srž.
Pod književnim kanonom najčešće se podrazumeva skup dela priznatih od akademske zajednice kao dovoljno estetski vredan i reprezentativan za jednu kulturu.
Neizostavnu fazu kanonizacije predstavlja književno vrednovanje, koje je u suštini uvek individualno, zasnovano na obrazovanju, stvaralačkim tendencijama i ličnom čitalačkom iskustvu, te su sukobljavanja mišljenja skoro neminovna. Jer, kao što znamo, o ukusima je izlišno raspravljati. Ipak, možemo reći da se verovatno negde u oblasti podudaranja odnosno poklapanja pojedinačnih stavova i ukusa na liniji književne vrednosti i kulturnog značaja uzdiže tzv. kanon, o kojem bi trebalo da odlučuju oni koji poseduju izuzetno znanje, ističe Gojko Tešić.
Svaki kanonski pisac može da izazove sukobe interpretacija, ukoliko je životodelatan, jer kanon nije skupina mrtvih, nego živih po svom uticaju pisaca koji se čitaju i uzrokuju reagovanja različitog tipa.
Danas, usred vladavine globalizacije, nastale kao proizvod multikulturalnosti i (neo)kolonijalizma, postavlja se pitanje da li je nužno da kanon i dalje bude ograničen na pojedinačne nacionalne književnosti, omeđene nacionalnim jezikom ili se pak može govoriti o kanonu na svetskom nivou.
Setimo se da je još Gete, početkom 19. veka, dalekovido izrekao pojam svetske književnosti. Nemački filolog i komparatistički kritičar Erih Auerbah, u čuvenoj knjizi Mimezis, još 1953. godine ukazuje na to da se svetska kultura kreće ka unifikaciji i da se plaši da ćemo svi završiti samo u jednoj književnosti, a možda čak i u jednom jeziku, vispreno naslućujući nastupajući duh globalizacije. Globalizacija tako, s jedne strane može biti poimana kao u suštini pozitivan proces koji vodi ujedinjenju, a s druge, kao mogući uzrok poništavanja živopisnih i originalnih nacionalnih crta, može voditi ka dogmatizaciji, što nikako nije u skladu sa nesputanom prirodom stvaralaštva. I tu bi trebalo, kao i u svemu, uspostaviti Lalićevu pravu meru stvari, ili klasicistički ideal umerenosti.
Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko je kanon svetske književnosti izvestan pojam, s obzirom na jezičke, ideološke, političke, kulturološke, pa i materijalne razlike i mogućnosti.
Kada govorimo o kanonu, kao referentnu tačku moramo uzeti tzv. zapadni kanon koji je Harold Blum izložio u čuvenoj knjizi Zapadni kanon: knjige i učenja različitih doba (The Western Canon: The Books and School of the Ages), u kojoj raspravlja o 26 pisaca koje smatra središnjim predstavnicima i utemeljivačima kanona zapadne književnosti i kulture (između ostalih, o Šekspiru, Danteu, Servantesu, Geteu, Emili Dikinson, Tolstoju, Frojdu, Prustu, Džojsu, Virdžiniji Vulf, Fernandu Pesoi i Beketu).
T.S.Eliot je govorio o jedinstvu nacionalnog i svetskog kanona, o tzv. univerzalnom kanonu zasnovanom isključivo na književnoj vrednosti. Zapadni kanon odraz je svesti zapadnog sveta o sopstvenoj izuzetnosti. Svi drugi (predstavnici tzv. malih književnosti) moraju, na određeni način, da dokazuju svoju vrednost (u skladu sa postkolonijalnom teorijom). Odnosno, zemlje margine (periferije) kulturno su zavisne od zemalja centra (jezgra). Tako današnji glavni problemi odnose se na zapadnocentrični pogled na svet kao i tržišne norme, koje sve više utiču na određivanje pitanja književne vrednosti, odnosno kanona.
Kanoni postoje, kanoni se ruše i obnavljaju
Aleksandar Blok govori o obnavljanju kanona, kao i Eliot. Kao što se nikad ne može dva puta stupiti u istu reku, kanon, posmatran na hronološkoj vertikali, uvek je podložan promenama, iako zvanično treba da iskazuje i brani tzv. večne vrednosti.
Svaki pisac, uostalom, stvara svoj kanon.
Kanonizacija, dekanonizacija i rekanonizacija su različita lica iste pojave. Ipak, kanoni su neophodni, jer učestvuju u stvaranju nacionalnog identiteta.
Narodni genije se ovaploćuje u klasici, tj. kanonu.
On predstavlja ono najbolje, fermentisano i isceđeno iz duha jednog naroda.
Kanoni se stalno proširuju i dinamizuju i s obzirom na čitalački horizont, odnosno očekivanje publike, koja je nekad aktivnija, nekad pasivnija, kako je primetio Bojan Jović, a u svakom slučaju bolje je čitati nego ne čitati. Književnost je uvek jedna izuzetno dinamična struktura i trebalo bi je stalno obogaćivati različitim rodovima, autorima i pojavama, čak i onim koji trenutno nisu u žiži interesovanja ili proučavanja. Visoka kultura trebalo bi da bude obogaćena sirovim dodirom pučke kulture, baš kao što se Ljubomir Micić zalagao za tzv. (balkanskog) Barbarogenija decivilizatora u doba avangarde, koji bi uštogljenoj visokoj evropskoj kulturi ubrizgao snagu mladalačkog zanosa, divljačnosti, energiju i originalnost, u borbi protiv dogmatizma svake vrste.
Gojko Tešić je veliki deo svog radnog veka posvetio osvetljavanju autora, naročito iz perioda između dva rata, koji su bili izbačeni iz kanona, odnosno marginalizovani, uglavnom iz ideoloških razloga. Svetački tron nekih pisaca u današnje vreme se ljulja, jer upravo ideologija je uticala na njihovu kanonizaciju (npr. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, pa donekle i Miodrag Pavlović). Isto tako, veličina tzv. malih će biti preispitivana u budućnosti. Tešić je uspeo, s druge strane, da svojim ličnim trudom vrati na scenu mnoge pisce avangarde.
Osim političko-ideoloških, na kanon mogu uticati i materijalni faktori. Ironiju neoliberalnog vremena, u kojem živimo, predstavlja to što se kao jedina dominanta priznaje novac.
Faktor novca ili zarade, nažalost, umešao se u književnu vrednost. Tvorci kanona danas su, kao što kaže Franko Moreti i Paskal Kazanova, tzv. kulturni centri (npr. izdavacke kuće, pa i samo tržište) koji često određuju književnu vrednost na osnovu količine novca koja se prodajom opusa određenog autora može zaraditi.
O pojmu bestselera
To nas navodi na razmišljanje o pojmu bestselera. Da li će bestseler uvek biti i književno najvrednija knjiga, ostaje otvoreno pitanje. Činjenica je da bestseleri možda najviše odgovaraju duhu određenog vremena (i prostora), odražavajući trenutan ukus većine. To samo po sebi, međutim, ne svedoči mnogo o njihovoj književnoj vrednosti. I ko uopšte treba da odredi književnu vrednost, ukoliko je sud o njoj uvek i ipak individualan. Sve to ukazuje na neuhvatljivost kanona i uzbudljivost samog procesa izbora, a što je svakako vezano za temu trilera, uključenog u naslov ove rasprave. Triler kao uzbudljiv književni žanr, ili kao pojam muzičke teorije.
Muzika i književnost uvek su išle ruku pod ruku, jer je i jednoj i drugoj svojstven ritam.
Sam jezik uvek ima ritam koji predstavlja njegovo lice pred svetom.
Uloga prevodilačke aktivnosti nezamenljiva je i izuzetna kada je reč o svetskoj kanonizaciji. Srpska književnost nikad nije više bila prevođena nego u drugoj polovini 20. veka.
Neke pisce, ipak, veoma je teško ili nemoguće prevesti. Tako je na snazi mišljenje da se npr. Nastasijević ili Vinaver, kao uostalom i Stefan Malarme, čitaju uvek u originalu. Jasno je da su u pitanju pisci (pesnici) u čijem je stvaralaštvu tzv. poetska funkcija jezika (o kojoj su govorili ruski formalisti) u odnosu na njegovu praktičnu funkciju (npr.u govornom jeziku) potencirana do najvišeg nivoa, gde sam jezik odnosno njegova visoko individualizovana upotreba tvori književni smisao, te dolazi do nerazdvojivosti formalnog i semantičkog sloja.
Pri tom treba biti veoma oprezan, jer samim procesom prevođenja dolazi do izmeštanja jedne književne pojave u drugačiji kulturni kontekst. Profesor Aleksandar Petrov ističe kako je, na primer, Ivan V. Lalić bio veoma zbunjen, kada mu je rečeno da ga čitaoci na engleskom jeziku razumeju i doživljavaju kao prvenstveno religijskog pesnika (što u suštini predstavlja bespotrebno sužavanje njegovog pesničkog značaja i uticaja).
Prevođenje i time postavljanje u drugačiji kulturni kontekst uvek nosi taj rizik – promene smisla, upravo zbog drugačije, kulturološko-politički i materijalistički uslovljene, recepcije dela.
Petrov je takođe pomenuo kako je Saloma Oskara Vajlda na primer najizvođenija drama u 20. veku, jer predstavlja prototip moderne žene (a njen ples sa 7 velova ukazuje na biblijski kontekst). S druge strane, Petrov ističe kako bi drama Koštana Borisava Stankovića iz Vranja sigurno ugrozila popularnost i uticaj, te i kanonsko mesto Vajldove Salome, da je prevedena. Prema njegovom mišljenju, ova drama predstavlja svojevrsnu preteču egzistencijalizma. Specifičan i lokalno obojen govorni jezik u Koštani, međutim, za nas kao govornike srpskog jezika predstavlja semantički plus, dok bi za stranu čitalačku publiku predstavljao semantički minus, zbog hermetičnosti i nemogućnosti adekvatnog prevođenja određenih fraza i idioma.
Posle prevođenja Koštane, srpska književnost bi dobila dramu tzv. univerzalnog kanona o kojem je govorio T.S. Eliot. Prevođenje nije samo posrednička, nego i stvaralačka aktivnost, umnogome zaslužna za kanonizaciju nacionalne i svetske književnosti.
Recepcija srpske književnosti u svetu je lažna dilema, ističe Gojko Tešić, jer više okolnosti utiče na prevođenje, a pre svega tzv. prijateljske veze, a na recepciju negativno mogu uticati i utiču najviše parcijalna znanja, koja su jednaka neznanju. Iako je Mickijevič istakao da srpska narodna poezija po vrednosti stoji odmah iza Homerove epske poezije, danas stvari izgledaju malo drukčije. Srpska književnost nije toliko prisutna u svetskom kanonu zbog čega smo i sami krivi, istakao je Tešić. Imamo najmanje književnoistorijskih knjiga (i antologija) jer mržnja je nažalost postala estetska kategorija. Uprkos tome, kanoni su nam potrebni radi prepoznatljivosti u svetu. Kao nacija smo skloni rušenju svega što nam se ne dopada.
Danilo Kiš i Milorad Pavić su možda naši najprevođeniji pisci, čija recepcija u zapadnom svetu je bila izuzetna, pa se čak govorilo i o njihovoj kandidaturi za Nobelovu nagradu, sve do ’90-ih godina, kada o srpskoj književnosti počinje da se govori drugačije, u negativnom kontekstu društveno-političkih dešavanja. To je, nažalost, dokaz da kanonizacija nije samo usko književna kategorija. Kiš je, posle Drugog svetskog rata, po svojoj antistaljinističkoj liniji, izbio u prvi plan. Dok je Pavićeva slava počev od 90-ih polako bledela u SAD, u Moskvi mu je podignut spomenik, 2009. godine.
Kanonizacija je, kako na nacionalnom, tako i svetskom nivou, po svoj prilici veoma podložna društvenoj, političkoj i nacionalnoj podobnosti.
Danas je zapadni kanon dosta razbijen i fleksibilan, ali multikulturalnost se stvara ne samo na osnovu primene estetskog kriterijuma, nego i uz politički prizvuk. Danas se pisci tzv. malih jezika ili književnosti najviše prevode, ali uz istaknut vanestetski momenat.
Kanonu je neophodna podrška institucionalnog tipa. Nestanak nekih institucija i pristupa proučavanju književnih dela utiču na dekanonizaciju u određenim periodima (odnosno na prevrednovanje mejnstrima). Prema dinamici na koju su ukazali ruski formalisti, smena generacija je veoma uticajna i dovodi do reinterpretacije i reaktuelizacije.
Pokretanje književnih časopisa i monografija, a danas i sajtova, jedan je od načina pružanja podrške i oduvek je imalo veliki uticaj na kanonizaciju.
U današnje vreme postoji mnogo inicijativa na tu temu. Jedna od njih je projekat, veb-sajt i časopis Knjiženstvo, koji predstavlja veliku digitalnu bazu podataka o ženskim piscima, a predstavlja svakako deo šire globalne zajednice.
Feministički pristup književnosti trenutno spada u domen političke korektnosti, što je svakako srećna okolnost, ističe Zorica Bečanović-Nikolić. Ovaj časopis je namenjen mladoj ženi koja razmišlja istovremeno na srpskom i engleskom jeziku, ženi tzv. hibridnog emocionalnog identiteta, jer od jezika na kom mislimo i stvaramo zavisi i naš emocionalni identitet. Kanonizacija podrazumeva sve autore i priznavanje i ženskih autora i prevazilaženje androcentrične perspektive.
Kanon kao skup dela dokazane književne vrednosti i kulturnog uticaja isključuje pol, boju kože i seksualnu opredeljenost, ističe Bojan Jović. Književna vrednost ili estetsko merilo jeste i trebalo bi da bude glavni i najstroži kriterijum, koji se ne može prevariti. Gojko Tešić kao glavni kriterijum kanonizacije ističe pitanje da li je neka knjiga nešto bitno pomerila u nacionalnoj književnosti. Kao primer za to navodi Famu o biciklistima Svetislava Basare.
Da li su kanoni tematsko-žanrovski uslovljeni i opterećeni istorijom? U vezi sa ovom nedoumicom većina gostiju se složila. Tema ne određuje kanon, mada je kanon istorijski uslovljen. Ironija i parodija su konstante srpske književnosti, te su time istovremeno i klasične i moderne. Smehovna kultura jeste potcenjen, ali ne manje bitan i vredan deo kanona. Aleksandar Petrov ističe značaj tzv. konceptualnog pristupa, odnosno npr. uključenja vizantijskog i kosovskog kanona u srpsku književnost, koji su od ’45. godine naovamo potisnuti, a veoma bitni.
Najzad, svaki od učesnika ove dinamične književne tribine pokušao je da pruži svoje viđenje kanona srpske književnosti, male književnosti, pisane na malom jeziku, a značajne po pretenzijama u domenu književne vrednosti. Prema mišljenju Zorice Bečanović-Nikolić, predstavnici kanona srpske književnosti bili bi neizostavno Andrić, Crnjanski, Njegoš, Jelena Dimitrijević i Isidora Sekulić. Aleksandar Petrov izdvojio je Lazu Kostića, Jovana Dučića, Desanku Maksimović, Vaska Popu i Ivana V. Lalića. Bojan Jović odlučio se za relativno konzervativan izbor: Steriju, Dositeja, Vuka, Crnjanskog i Ivana V. Lalića. Dobrivoje Stanojević pomenuo je Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Popu i Pekića, dok je Gojko Tešić napravio nešto širi izbor, koji obuhvata kako stvaraoce prve polovine 20. veka (Lazu Kostića, Vinavera, Crnjanskog, Andrića, Nastasijevića, Rastka Petrovića), tako i druge polovine 20. veka (Popu, Ivana V. Lalića, Borislava Radovića, Branka Miljkovića, Pekića i Basaru). Posetioci su, takođe, imali priliku da se izjasne o pet pisaca koji prema njihovom mišljenju, treba da budu noseći stubovi velelepnog kanona srpske književnosti. Ne iznenađuje rezultat ankete, odnosno da su laskavih prvih pet pozicija zauzeli Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Meša Selimović, Njegoš i Vasko Popa, praćeni Borislavom Pekićem, Danilom Kišom, Ćopićem, Nastasijevićem, Goranom Petrovićem i ostalim književnim pregaocima.
Tako je ova zanimljiva tribina privedena kraju, uz mnoštvo zanimljivih zapažanja, sugestija, teorija i dijaloga, a još mnogo neodgovorenih pitanja ostavljeno je za neku drugu priliku, kada će se ljubitelji i proučavaoci lepe pisane reči ponovo okupiti.
Jedno od njih je svakako takozvani pedagoški kanon ili ono što se našoj omladini, učenicima osnovnih, srednjih, pa i visokoškolskih ustanova, predlaže u udžbenicima, a mišljenja o samom sastavu tih udžbenika su veoma podeljena. Ovo pitanje svakako predstavlja temu za neka dalja razmišljanja i odluke u domenu dekanonizacije i re-kanonizacije.
Dodatna literatura:
