woman-1446557_1280

Kreativno pisanje i (samo)kritika

Milan TeodorovicPosted by

Svakom strastvenom čitaocu se nekad desilo da se nakon čitalačkog ushićenja zapita kako je pisac uspeo da napiše tako maestralne redove. To se posebno često dešava onima koji i sami imaju spisateljske pobude.

Oni pred majstorijom ostaju zadivljeni, ali u isto vreme i zaintrigirani, čak i isrpovocirani, kao autori. Tada u mislima počinju preispitivanja, a ona se najčešće tiču toga da li je pisac nadaren, genije, ili je to pak sve proizvod velikog truda, tj. težnje da se tehnike pisanja dovedu na viši nivo.

Na ovu zapitanost ne može se jasno odgovoriti, pogotovo imajući u vidu individualni talenat, ukus i senzibilitet, ali je sigurno da je pisanje i tehnika, koliko i te nemerljive duhovne kategorije.

Tu tehniku svako može unaprediti, naravno, ako za početak ima jaku želju. Neki pisci to sami postignu, težim ili lakšim putem, mada i ta težina odnosno lakoća pisanja u isto vreme mogu imati više lica.

Lakoća u isto vreme može značiti i spontanost, ali s druge strane i odabir proverenih vrednosti, koje nesumnjivo vode u kliše. Težina pisanja može predstavljati kreativnu napetost, ali i odabir neproverenog puta na kojem se krije ono suštinsko u našem biću kreacije.

O tome je pevao i Robert Frost u svojoj poznatoj pesmi  „Put kojim ne krenuh“ (u šumi se račvahu dva puta/ al’ ja pođoh onim kojim niko ne luta/ u tome beše razlika sva).

Poslednji i ključni korak ka spoznaji našeg umetničkog identiteta je na nama samima, mada do tog koraka postoje i neke univerzalne prečice koje nam mogu pomoći da odstranimo neproduktivna lutanja.

Kao i u svakoj umetnosti, postoje čitave škole različitih metodologija koje preispituju tehničke aspekte u kreaciji, a tako je i u književnosti, na primer jedan odličan članak na ovu temu:

Kreativno pisanje – prečice ne postoje

.Ipak, ono što je za studije književnosti karakteristično (barem kada je studiranje u Srbiji u pitanju) jeste da one ne daju dovoljno direktnog podsticaja za autentičnu umetničku misao.

Posredan podsticaj, koji se ogleda u čitanju vrlo obimne literature, što je neophodno svakom autoru, svakako je značajan, ali direktni podsticaji kao što su radionice kreativnog pisanja sasvim su zanemareni ili svedeni na minimum.

U tome se studije književnosti u velikoj meri razlikuju npr. od studija slikarstva, na kojima stvaralački aspekt prevladava.

U Srbiji zato kreativno pisanje nema svoje institucionalne predstavnike, već je svedeno na više manjih škola, okupljenih oko pojedinih mentora, ili u nešto slobodnijoj formi, kao što je slučaj sa književnim društvom Orfisti iz Beograda.

Njihovi skupovi su otvoreni za sve, a podrazumevaju čitanje autorskih dela pred ostalim članovima, nakon čega se podstiče književni polilog na osnovu pročitanog.

Pisac tako dobija uvid u svoje delo iz različitih uglova gledanja, što i njemu samom može biti vrlo korisno radi sagledavanja sopstvenog stila pisanja.

Ovaj koncept se razlikuje od tradicionalnih škola kreativnog pisanja najpre po tome što u njemu nema predsedavajućeg člana, tj. mentora, već je stav svakog člana podjednako validan.

Pisac sam bira šta mu je najinspirativnije za pisanje i šta će prihvatiti od svega izrečenog povodom svog dela. S druge strane, u školama kreativnog pisanja polaznici od mentora često dobijaju domaće zadatke i smernice.

Dorotea Brend u svojoj knjizi „Kreativno pisanje navodi četiri tipa problema kada je pisanje u pitanju:

Teškoća da se uopšte piše, pisac jedne knjige, povremeni pisac, neravnomeran pisac. Za svaki od ovih problema ona kao mentor nudi izvesna rešenja.

Ipak, ono što je zajedničko autorskim književnim skupinama, kao što su Orfisti, i tradicionalnim školama kreativnog pisanja, jesu neke univerzalne situacije.

Svaki polaznik radionice kreativnog pisanja mora najpre da reši problem svoje stvaralačke sujete. Njeno prisustvo nije nužno loše. Ona je prirodna osobina svakog autora, a javlja se u situacijama kada njegovo delo, koje je često i njegova intimna ispovest, biva izloženo kritici. Iako je ova osobina prirodna, ne znači i da je produktivna.

Autor koji povlađuje svojoj stvaralačkoj sujeti neće ni razviti svoje stvaralačke kapacitete, čak iako je veliki talenat. Niko od nas nije sposoban da se apsolutno izmesti iz sopstvene autorske pozicije da bi sagledao svoje delo drugim očima, što je neophodno za dalje oblikovanje.

Svakako je lakše čuti komentar iz različitih perspektiva, ali tada svaku kritiku treba prihvatiti analitično, a ne emotivno, posebno kada je u pitanju kritika koju možemo oceniti kao nekonstruktivnu, neutemeljenu. I takva kritika je korisna, jer nam može učvrstiti stav o sopstvenom pisanju.

Druge kritike koje su konstruktivne, ali ne i pozitivne, takođe mogu biti vrlo korisne, ako im pristupimo bez strasti.

One nam mogu otvoriti čitav spektar problema koje nismo uočavali, a samo iz tog razloga nismo ni mogli da ih rešimo. Pozitivne kritike mogu biti mač sa dve oštrice. One podstiču naš umetnički naboj, potvrđuju kvalitete našeg pisanja kojih nismo bili svesni, ili jesmo, ali nedovoljno da bismo ih forsirali. Ipak, pozitivna kritika takođe može biti i neutemeljena, a takva kritika je najmanje produktivna, jer nam kao autoru ne pruža nikakvu smernicu.

Zato polaznici radionica kreativnog pisanja i sličnih skupina najpre treba da budu iskreni jedni prema drugima, ali i da svoju kritiku obrazlože, ne zadržavajući se na površnim utiscima i komparacijama. U toj interakciji zapravo je i suština škola kreativnog pisanja, a na autoru ostaje (samo)preispitivanje.

Zlatko Stevanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *